Протекле недеље био сам гост у Покрајинском заводу за спорт. Разлог није леп, у питању је повреда леђа. Екипа која тамо ради се побринула да уживам у сваком тренутку, посебно моја другарица Драгана Голик – Перић, која не скида осмех са лица. Разлог је прост, она живи сан сваког човека. Ради посао који највише воли, у друштву где су намрштена лица најстроже забрањена. Извињавали су ми се на спонтаности и непосредним вибрацијама, не свесни ваљда да ја само тако и могу да функционишем. Третиран као врхунска спортска звезда, прошао сам кроз све тестове са лошим или срамотним резултатима, добијао турске или ’’3 у 1 кафе’’ (кад има) и отишао са кесом пуном књига (и о томе су водили рачуна). Са обзиром на мој шлауф, нису желели да кесу напунечувеним војвођанским специјалитетима и тако продубе мој оverwieght проблем.

Другари, од сад и због главобоље долазим код вас…

У потпису
Небојша Вишковић, новинар и спортски коментатор